Lični fokus: Beleške jednog streličara

EPIZODA No2: MONTENEGRO OPEN 2010.

*Fusnota na pogrešnom mestu

Poznato je da imam inspiraciju i volju da pišem samo o onome što mi smeta, nepravdama, glupostima, paradoksima i, u slučaju streličarstva, loše organizovanim turnirima, nelogičnim pojavama i postupcima. Zato nisam imala ama baš nikakvu ideju šta bih napisala o turniru na Jazu, koji je održan 29. avgusta u organizaciji Streličarskog saveza Crne Gore, a da ne izgleda kao formalan izveštaj, pošto nije imao ni jednu meni omiljenu-negativnu stranu. Trebalo je verovatno da se obaveštenje svede na postavljanje slika u galeriju i zaključak da je turnir bio vrlo odličan.

Međutim, počele su da stižu pritužbe: “Hoćemo priču!”, “Zašto ne pišeš kako je bilo?”, “Gde je izveštaj sa Jaza?”, “Nema kolumne?! Ua! Dole administratori sajta!”. Na kraju sam naravno podlegla pritisku i uz obećane slike u galeriji evo pokušaja da artikulišem utiske.

Prolog

Posle brojnih peripetija, velikih planova, nesrećnih obrta i naglih promena planova, od svekolikog članstva BSK-a na 2. Montenegro Open se prijavilo i na put odvažilo samo troje takmičara, bolje reći tri takmičarke, ipak održavajući standard, takoreći manir kluba o učešću ženskih predstavnika. Uz pomoć tri različite vrste saobraćaja i iz tri kategorije (compound juniorke, compound seniorke i recurve seniorke) pristigoše redom Radmila Batinić, Biljana Mitrović (koja opet o sebi piše u trećem licu) i Marina Jovanović, i od sada na dalje se mogu praviti da je ova raznovrsnost prevoza, kategorija i stilova bila namerna.

Subotu, 28. avgust, obeležio je zapetljan i na momente zbunjujući raspored na relaciji teren-plaža (taj turistički deo je bio posebno napet i iscrpljujući)-aerodrom-Tivat, pa onda još jedan krug samo bez mora, za vreme kog je pristigla šabačko-vršačko-pančevačka delegacija, a onda i teren bio postavljen, a Marina pristigla posle interkontinentalne odiseje.

A onda-turnir

U nedelju se desilo čuveno predturnirsko mučno buđenje u pola 7 ujutro sa efektom “neću u školu!” i “još samo pet minuta i ustajem”, bauljanje u pokušaju spremanja i istrčavanje na autobusku stanicu pod punom opremom, da bih tek onda shvatila da je ceo ritual (od vremena buđenja, preko cimera, preskakanja opreme i čekanja autobusa u rano jutro) potpuno identičan kao na prošlogodišnjoj Univerzijadi! Autobus i dužina putovanja su bili doduše drugačiji, pogled na more umirujući i uz čuveno zaustavljanje autobusa, odnosno opominjanje vozača, koji redovno preskače stanicu, stigli smo do Jaza.

Na terenu smo se definitivno uverile da smo nas tri ujedno i jedini ženski takmičari na turniru (Rada je uz to bila i jedini junior) i da smo, uz četvoročlanu pančevačko-vršačku ekipu, podržanu Leontijem Trivanovićem na mestu sudije, deo malobrojne grupe takmičara koji su doputovali iz Srbije, ali i da je ukupan broj takmičara neočekivano mali, što je bila prava šteta posebno imajući u vidu odličnu organizaciju, uslove i trud organizatora kakav se retko sreće na turnirima.

Veliku radost i olakšanje izazvalo je prisustvo stolica na terenu (kako malo treba čoveku, tj. streličaru da bude srećan!), posebno za nas naviknute na “ko hoće dobro mesto, nek ponese svoju stolicu” praksu na turnirima. Uz to još i suncobrani, kao i wc u razumnoj blizini terena, što sve viđamo još samo na našem terenu na Zvezdari, stvorili su osećaj da smo kod kuće. Iako sam kao i inače gunđala protiv ozvučenja i muzike na turniru, opravdavajući reputaciju dežurnog namćora, ipak je izbor bio pristojniji i manje naporan nego na drugim turnirima, i čak imao nostalgične momente  petka u KST-u 90-ih (na Marinino insistiranje moram da dodam da je ovo pozitivna, a ne negativna konstatacija – da ne bi bilo zabune).

Pored ovih ipak pratećih detalja, glavne stvari na terenu su bile vrlo odlične – mete i stalci su bili novi, sve sa dobrom signalizacijom. Zamerke na veštačku travu, izuzetno groznog mirisa i bezveznog osećaja pod nogama, posebno pri pregrevanju, idu na račun FK Mogren, na čijem terenu se turnir održavao.

Opuštena atmosfera ipak nije pomogla nekima od nas da u oštroj konkurenciji sebe samih postignemo zapaženije rezultate. Raspucavanje je uglavnom prošlo bez većih obrta, ako se izuzme  završnica petog seta koji sam epski neslavno izgubila raspucavajući u muškoj konkurenciji. Meč je po svoj prilici bio ili savršeno nezanimljiv ili previše napet za publiku jer nema ni jedne fotografije istog (ili je bar ja nemam). Ako izuzmemo pomenuti incident, pravu napetu završnicu imalo je finale u compound konkurenciji gde je tek shoot-offom odlučen pobednik u meču između Danila Miokovića i Milana Šekularca.

U revijalnom tj. prijateljskom delu održano je ekipno raspucavanje u recurve konkurenciji između domaće i gostujuće ekipe, a ishod meča sam propustila, što ćemo saznati kada stignu zvanični rezultati. Do tada- raspodela medalja se vidi na slikama u galeriji.

Iako je na domaćim turnirima često normalno da takmičari u ženskoj (posebno compound) konkurenciji budu ignorisani, odnosno ignorisane čak i u objavljivanju rezultata, organizatori su zaobišli ovaj običaj, pa smo, nenaviknute na obzir i pažnju ove vrste, ponele kući plakete – hvala organizatorima!

Posle prošlogodišnjeg – prvog Montenegro Opena, koji je takođe bio veoma dobro organizovan, ove godine smo prisustvovali usavršenoj i sa mnogo pažnje i entuzijazma unapređenoj verziji, kakva će se, nadam se, ponoviti i sledeće godine, samo uz mnogo brojniji odziv takmičara.

Zloupotreba položaja iliti izrazi zahvalnosti

Ne mogu da završim ovaj pokušaj izveštaja a da ne iskoristim poziciju javnog oglašavanja za nekoliko ličnih i zajedničkih iskaza.

Prvo želim da se u svoje ime zahvalim srpskim streličarskim institucijama koje članovima BSK-a nisu ni na jedan način pomogle da realizuju odlazak na ovaj turnir, posebno ako se ima u vidu da je iz BSK-a krenula isključivo ženska postava, što je u streličarskim krugovima kod nas ipak retkost. Nismo tražili (tj. tražile) nikakvu materijalnu ili organizacionu podršku (koja bi eventualno mogla biti komplikovanja za realizaciju), već samo administrativno-tehničku pomoć, ali se i to pokazalo kao previše komplikovano.

Sa druge strane, hvala u ime BSK-a Streličarskom savezu Crne Gore za organizaciju smeštaja i transporta naših članova.

Hvala i SK-u Kotor za logističku pomoć, gostoprimstvo na terenu za treninge i druženje!

Sasvim marginalno, hvala i nepoznatoj devojci koja je putovala u povratku sa mnom vozom, a imala sedište u istom kupeu kao i ja jer je nosila hornu i tako brzinom svetlosti privukla svu pažnju i sumnjičave poglede koje inače sama podnosim zbog nošenja streličarske opreme, te sam prošla nezapaženo.

Biljana Mitrović